ОД ДАСКЕ ДО ИКОНЕ

Димитрије Станојевић

Бог од човека тражи да буде дрво живота упркос ватрама смрти које около горе. Уместо самоуништавањем грехом у ватри незнања, потребно је усредсредити се на живот вечни у Цркви Божијој.

У рајском врту су прародитељи Адам и Ева уведени у истину избора кроз дрво. С једне стране, дрво живота од којега су могли да једу и живе, и с друге стране дрво познања добра и зла. Праведни Ноје је у знак спасења добио гранчицу маслиновог дрвета, као коначни престанак потопа. Праотац Аврам је истрчао пред три небеска путника и истрчавајући да им пружи љубав и гостопримство под дрветом у Мамри, угостио је живога Бога и примио је благослов. Исак сам понесе дрво за жртву и увери свет да се Господ заиста стара. Књига постања патријарха Јосифа назива плодном дрветом. Мојсије је изуо своју обућу пред купином која је горела а није сагоревала, усецајући савез са Богом за добро народа. 

Снага и лепота Божије творевине у виду дрвета је одувек била надахнуће светописамских писаца за поређење.Тако, светописамска мудрост у псалмима указује да је праведан и радостан човек заправо као дрво које је засађено поред дубоке воде, која не пресушује, а стално доноси плод (Пс 1,3). Приче Соломонове нас уче да шаптачи и трачаре додају дрво на ватру (ПСол 26,20). Но, светописамска мудрост дрветом подразумева човека. Шаптачи и трачаре се заправо ватром само-сагоревају, јер не могу сагорети праведника који је пун животног духовног сока, засађен на самом њеном извору – Цркви Божијој. 

Доношење плода спасења и бивање дрветом које ветрови не померају а понајвише уграђивање у Цркву, смета саможивима и пљувачима цркве. Али, Бог непрестано тражи човека да се угради у цркву, односно да узме Крсно дрво и носи га достојанствено. Нецрквена писања и емисије имају за циљ уношење немира, док заправо једино што преносе и уносе јесте незнање. Човек је позван да носи свој крст мирно и без роптања, док около горе ватре само-сагоревајућих шаптача и трачара.

Ватре ће се угасити кад дрво које је могло бити икона изабере пакао – невиђелицу, како каже народни причалица, место где једни другима лица не видимо – место страшно. Преображај дрвета у икону Христову је потребнији него икад, јер дасака у глави мањка. Христос, дрводеља, тесар човечанства не тражи ватру, него предан, жртвени рад на нама самима, е да ли би постали иконе Његове. Мање пљувања – више дрводеља, ова делатност пуни храмове иконама.

Сачињено у Крстопоклоној недељи Часног поста,

2022. лета Господњег.